Kada za nekoga kažete da je doajen, to ukratko znači- onaj koji ima najviše iskustva, starješina i najviše godina u službi. Janos Hadzsy jedan je od doajena lova i novinarstva, sa preko 50 godina iksustva u ove dvije oblasti. Ono što je naš portal obradovalo da je i Janos jedan od onih novinara koji su pobornici medijskog eksponiranja lovaca i nastanka svojevrsne sintagme poznate kao “Lovačko/lovno novinarstvo”. Ovakav vid novinarstva trebalo bi da javnosti pobliže objasni šta lovci rade, te da “ubije” predrasude koje prate ovu sferu života.

Janos je u svojoj karijeri radio na svim vrstama medija i, danas, iako penzionisan, i dalje piše i lovi, a redakcija portala Lov.ba želi mu od srca da još dugo nastavi sa ove dvije aktivnosti u zdravlju i veselju.

Razgovarao: Kenan Topalović

LOV.BA: Vi ste lovac i novinar. Uspjeli ste kroz karijeru da spojite te dvije ljubavi, recite nam nešto više o tome.

 

Janos Hadzsy: Rodjen sam u lovačkoj porodici. Svi moji, i pradeda, i deda i otac su bili lovci, čak je i moja baka svojevremeno lovila, pa je normalno da sam takoreći sa majčinim mlekom dobio onu injekciju koja me je zarazila i nikako nisam mogao da ne postanem lovac.

Svoju prvu pušku, ako ne računam pampuraču, dobio sam sa 5 godina . Bila je to najmanja Slavija, čini mi se da je bila Slavija 260, ali ne sećam se tačno. Tada sam ustvari počeo da lovim. Prva „divljač” je naravno bio vrabac, pa su na red dosle gugutke i sve po redu. Prvog zeca sam odstrelio sa sedam godina i to puškom mesnog paroha , bila je to Frommer kal 14, sa damastnim cevima. Fina laka puška još na crni barut, koja je baš zbog toga, udarala k’o konj kad te ritne. Ali bilo kako bilo, zec je pao a i ja sam pao na ledja, otekao mi je obraz i zvonilo u usima, ali od neme nije bilo sretnijeg dečaka na svetu! I krstili su me posle na verandi lovačke kuće, po svim pravilima, pa me je i guzica pekla tri dana ali to nije umanjilo moju sreću.
Sve u svemu prvo sam bio lovac, pa posle sve ostalo. Otac mi je bio geolog i radio je po raznim terenima širom Jugoslavije, a mene je kad god je mogao vodio sa sobom. Naravno da sam zavoleo prirodu i sav živi svet i ta ljubav me jos uvek drži u životu. Lov je uvek bio na prvom mestu, a sve ostalo na nekom sledećem. Novinar sam postao tek posle zasnivanja porodice, tako da novinarski poziv nikad nije, niti je mogao da dovede u pitanje lov i moje bavljenje lovom.

 

LOV.BA: Začetnik ste prve radio emisije o lovu na području Jugoslavije. Kako ste došli na tu ideju?

 

Janos Hadzsy: Raditi u novinarstvu sam počeo u lokalnim novinama i radiju u Bačkoj Topoli. Kao u svim malim redakcijama, novinar radi sve što treba, bavi se svim od lokalne politike, preko poljoprivrede, sporta, do najbeznačajnijih tema svakodnevnog života. Za mene je to bila prilika da još više proširim svoja znanja, jer smo imali veoma dobrog lektora koji je vraćao svaki članak, svaku vest, ako nije bila proverena i ako nije bila po svim pravilima odrađena, ili ako nisu kontaktirane sve strane koje su dio priče.  Nikad nisam bio miljenik urednika i tadašnjeg političkog vodstva, jer sam pisao i ono što nije uvek bilo „na liniji partije”. Bilo kako bilo, trebao sam im, jer sam bio dvojezičan, radio sam i kao prevodilac i znao sam ono o čemu oni pojma nisu imali. Posale čuvenih oktobarskih događanja, kao politički čist, imenovan sam za urednika programa  na mađarskom jeziku u radiju. Sad mogu mirno da priznam, da sam iskoristio svoj položaj i da sam odmah po svom naimenovanju u dogovoru sa rukovodstvom lovačke organizacije pokrenuo emisiju „Lovački rog”, koja je tada bila prva jednosatna emisija posvećena lovačkom pozivu i lovnom gazdovanju u zemlji. Da je bilo lako, nije, ne zbog nedostatka tema, nego zato što nisam imao nikakav primer pred sobom i što sam ustvari radio naslepo, ako uspe-uspe, ako ne bude slušana emisija-prekinućemo.

 

 

LOV.BA: Kako su kolege novinari gledali na Vašu strast i Vašu ideju za pokretanjem radio emisije o lovu? Kako je reagovala publika?

 

Janos Hadzsy: Kolege su se smejale i govorile „budala al’ će da pukne sa ovim lovom“, ali posle dva meseca emitovanja, istraživanja slušanosti su pokazala da je treća po redu iza emisije muzičkih želja i vesti. Znači „Lovački rog” je ostao i trajao do zadnjeg dana emitovanja programa radio Bačke Topole.  Iste one kolege koje su se zlurado smejale, počele su da me tapšu po ramenu i čak sam morao da pokrenem emisiju o lovu i na srpskom jeziku, koja je bila isto tako uspešna. Najveći problem je bilo naći sagovornika, jer oni koji pametuju u birtiji i , kao imaju svoj stav, kada im stavite mikrofon pod nos, jednostavno zaneme i ne mogu progovoriti, ali smo se uvek snalazili i uspevali da odradimo emisiju koja je bila otvorena za svakog lovca, za svaku temu, ali uvek aktuelna po pitanjima struke. Sagovornici nisu imali zvučne diplome, ali su bili poznati lovci koji su svojim iskustvom zaradili svoj ugled i naravno čija se reč poštovala i među nelovcima!

 

  

LOV.BA: Pošto imate pola stoljeća iskustva kao lovac i novinar, recite nam kakvo je stanje bilo na početku sa lovom kakvo je danas? Šta je danas bolje, a šta je prije bilo bolje kada je u pitanju lov?

Janos Hadzsy: Pominjete pola veka u lovu. Nažalost polako dolazim u krug doajena u društvu, ali još je tužnije, da danas jedva ima mladih koji su zaista lovci, koji lov shvataju kao način života, jer lov nije sport, nije ni hobi, lov je mnogo više od toga. Ne bih želeo da moje mišljenje o lovu nekom zvuči kao žal za nekim prošlim vremenima, ali stanje u kojem se lov i lovstvo danas nalazi je poražavajuće. Ovaj predivan poziv se izmerkantilizovao, pretvorio se u nešto što nikako ne sme da bude, u način da se neki ljudi carski zabavljaju i bogate, dok drugi mogu samo da pabriče po otpadcima koje oni za sobom ostavljaju. Problem nije u ljudima, jer su oni uvek bili skloni da se postavljaju i koriste priliku da se okoriste, ali nekad su lovci znali i imali sredstva da takve iz svojih redova odstrane i lov je ostajao čist. Nekada je u poljoprivredi ljudski rad bio osnova, danas je to potpuno izmenjeno i svedoci smo stvaranja modernih latifundista, kojima je lični profit najvažniji i za njegovo postizanje su spremni da zatru sve oko sebe. Promene u prirodi kojima smo svedoci, uzrokovane stvaranjem velikih poseda, potpuna mehanizacija i preterana, nekontrolisana upotreba hemikalija dovode do nestanka živog sveta, koji je poznavala moja generacija. Nestala je jarebica, zec i sada i fazan. Kako su lovišta u Vojvodini pretežno lovišta sa sitnom divljači plašim se, da za svega nekoliko godina nećemo imati šta da lovimo. Zato pričati o vremenima kada je u jednom krugu 40-50 lovaca bez ikakve teškoće odstrelilo sto do sto i pedeset zečeva, kada si među petlovima koji su poleteli ispred tebe birao kojeg ćeš pucati, ima li dugačak rep, ili je mlad ovogodišnji, kusorepi nikakav, nema smisla. Bez podrške države to se vratiti ne može, a država , trenutno za to nije partner, ili možemo da kažemo da za to ne postoji politička volja!

Potrebna su ogromna ulaganja u životnu sredinu, a obnova životne sredine se kosi sa interesima agro tajkuna koje niko ne sme da pita ni koliko je sati, a kamo li šta prska po ataru.

 

LOV.BA: Danas su lovci često ogorčeni na novinare jer je more tekstova koji osuđuju lov. Da li su lovci krivi za to na našim područjima? Trebamo li se boriti da dobijemo medijski prostor?

 

Janos Hadzsy: Uspeh, rejting jedne organizacije u mnogome zavisi od transparentnosti njenog rada, iliti narodskim jezikom rečeno : „Nemom detetu, ni majka reč ne razume!“ Ko može bolje informisati javnost, koja je uzgred veoma antilovački nastrojena, o radu i nastojanjima, uspesima lovaca, lovačkih organizacija, ako ne sami lovci. Ne smemo dozvoliti da neuki, bezvezni ljudi, koji sebe nazivaju novinarima pišu o temama koje se tiču lovne struke. Tužno, ali danas je za medije vest samo ako je krvi do kolena, ako je neko poginuo, ako je neko nešto loše uradio i u tom pravcu su instruisani, upućeni mladi ljudi koji sa temom veze nemaju i koji sebe smatraju velikim novinarima. Prvo što ti mladi titani treba da nauče je, da nije sramota ne znati nešto, ali ogromna je sramota ne pitati nekog ko zna i ne naučiti to, nego izneti paušalnu gupost i stajati čvsto iza toga , jer je njihov stav „Bože pa ja znam , ja sam nepogrešiv, ja sam novinar!“. Još je veća odgovornost na urednicima i lektorima koji dozvoljavaju da se ovakvi članci objave, jer ovakvim pristupom poništavaju nepristrasnost medija, što bi trebalo da bude svetinja za svakog ko se bavi informisanjem. Ne smemo umanjiti ni krivicu samih lovaca kada govorimo o informisanju javnosti o njihovom radu. Lov je najstarije ljudsko zanimanje, lovci su od praistorije bili elita društva i lovstvo ima veoma bogatu tradiciju i običaje, koji su danas bačeni na smetlište. Niko ne bi smeo da na duštvenim straniacama objavljuje slike koje nisu za to. Niko ne bi smeo da se ponaša tako da to nekog zgrozi i da povoda da kaže : „vidi, da, to je lovac!“ Ali to se redovno dogadja. Sami sečemo granu na kojoj sedimo! Prvo moramo to da izmenimo, da se u svemu držimo običaja i tradicije, koju smo od pradedova nasledili i onda niko neće moći da dovede u pitanje etičnost ili opravdanost lova. Naravno da od medija trebamo tražiti da redovno i realno izveštava o svemu što se u organizaciji radi i da ako se desi nešto izvanredno, da o tome pita i lovce, a ne samo one koji lovce osuđuju. Pitati obe strane je osnova novinarstva, bez obzira na lični stav onoga koji o tome piše!

 

LOV.BA: Danas ste u penziji, ali i dalje pišete lovačke rubrike. Za koje medije i o čemu pišete u njima?

 

Janos Hadzsy: I dok sam radio , bilo na televiziji, bilo na radiju, uvek sam i pisao za mnoge dnevne novine koje su bile spremne da objave članke sa lovačkom tematikom. Danas pišem za Magyar Szo , koji je jedini dnevni list na madjarskom jeziku u Srbiji, i za neke lovačke portale iz Mađarske. U Magyar szo-u rubrika Lov i ribolov ima čitavu stranu, koju uredjuje Mihaly Buzaš ko ujedno piše i ribolovačku rubriku, dok je meni pripala tematika lova. Strana se pojavljuje svakog utorka i bez lažne skromnosti mogu reći da od kada radimo,  radimo onako kako treba i broj prodatih primeraka lista je znatno povećan. Kako trenutno pišem skoro iskljušivo na mađarskom jeziku, malo sam zarđao i možda malo više grešim kada treba da se izrazim na srpskom, ali to je samo pitanje vežbe, pa molim za izvinjenje ako neka moja rečenica nije baš najjasnija.

 

LOV.BA: Šta imate da poručite mladim i mlađim lovcima za kraj? Kakav odnos treba biti na relaciji lovac-priroda-divljač?

Janos Hadzsy: Na kraju svi koji imaju nameru da se počnu baviti lovom moraju shvatiti da to nije nimalo laka stvar, da se lovac ne postaje polaganjem lovačkog ispita i kupovinom puške. To nikada nije bilo dovoljno, da bi neko postao lovac mora čitati, mora učiti jako puno i još više mora da radi na terenu da upije duh prirode i da postane njen deo. Nije sve u pucanju, niti je to u druženju, jer družiti se treba, ali posle lova u kafani, na terenu se lovi i svi zajedno treba da teže jednom cilju, a to je da svako sa jednakim šansama dodje u priliku da odstreli lovljenu divljač.  Moramo svi shvatiti da lov nije sport, nije takmičenje, već timski rad koji traje godinu dana, tačnije 365 dana u godini, a odstrel divljači je samo ubiranje plodova toga rada.  Inače dolazimo u priliku da sa vodom za kupanje prospemo i dete, ako ne radimo neprestalno , ako zapostavimo samo jedan segment poslova koji svaki lovac mora da obavi izgubićemo sve, ostaćemo bez divljači i ostaćemo bez lova. Mladima, koji sad počinju treba da bude jasno, da u lovu nema ni kraljeva, ni grofova ni prosjaka , u lovu su samo lovci koji su potpuno jednaki i ravnopravni u svemu, a to je ono što se najviše istanjilo u poslednje vreme. Nije veći lovac onaj koji ode u egzotične krajeve da odstreli neku životinju, ustvari nije nimalo bolji od onoga koji može sebi jedva priuštiti zeca. Isto je lovac samo trenutno ima deblji buđelar, nosi markiranu odeću, cipele i vozi se u džipu sa zatamnjenim staklima, ali mu to ne daje za pravo da se postavlja ispred ili iznad onoga ko sam pun i patrone pred lov jer nema novaca da ih kupi u radnji.

Onaj ko ne vidi lepotu u izlasku sunca, ko se ne zna diviti pegama bubamare ili ne primeti dugu u svakoj kapljici rose, taj ne zaslužuje da se nazove lovcem. Svaka životinja, ali baš svaka je lepa na svoj način i tu lepotu treba videti, prepoznati i ceniti. Lovac ne ubija on odstreli jedinku koja nije za uzgoj, pri tome mora paziti da to uradi brzo i što bezbolnije. Da, priroda je surova i ne zna za još jedan pokušaj, kod nje nema popravnog ispita, i to treba prihvatiti, ako to ne možemo bolje da se manimo i pomisli da budemo lovci!